Dobre Vibracije > Koncerti: Veliki prezir, Dom omladine Beograda, 15. mart 2013.

Veliki prezir
Dom omladine Beograda
15. mart 2013.

16. mart 2013.

"Želim da svi znate da ćemo sve da damo. I dušu i srce i sve! Kao da nam je ovo poslednji put!" izjavio je negde, kao najavu za koncert Kole. Tako je i bilo, na sreću zadovoljnih, koji su uživali u petak uveče (u pristojno popunjenoj) Amerikani, a za poslednji put, nadamo se da se samo šalio.

Izuzetno malo je bendova, na ovim prostorima posebno, koji mogu da se pohvale sa diskografskom progresijom, odnosno da im svako novo izdanje bude unisono dočekivano kao „najbolje do sada“, a da to ne bude prijateljsko-klanovsko-rodbinsko neosnovano hvaljenje nečega što par godina kasnije ni članovi benda neće želeti da drže na polici, a najzagriženiji fanovi se pitati zašto su na ovo pare bacili, nego da i sa vremenske distance predstavlja smislenu priču. Veliki prezir je u toj progresiji do sada bio više nego uspešan, pošto je svaka nova ploča bila priličan korak napred, a poslednji, prvi vinilini do sada, EP Svetlost i dim je po meni i najbolji komad plastike na kome je zabeležena muzika u poslednjih nekoliko godina u ovoj veseloj zemlji (Učinite sebi plezir i kupite ga, neće vam biti žao). Koncertna promocija većeg formata od klupske svirke je to samo trebala da potvrdi, a tako je i bilo.

Pojačanje za ovu priliku u vidu još jedne gitare (Damjan iz Kriški), dobro je došla Koletu i Robertu, jer im je dozvolila da se opuste, odvrnu, rasviraju i poigraju sa dobro poznatim pesmama i da im u blago promenjenim aranžmanima dodaju još neki novi detalj i osveže ih, a da to ne zvuči kao neka promena promene radi, već upravo kao kvalitativna nadogradnja, a to je ono što Veliki prezir uspešno radi sa sobom i sa svojom muzikom sve ove godine.

I tako su nam sa bine stizale vešto dozirane emocije i energija, sa vrlo inteligetnom setlistom (vidi sa strane), koja je kombinovala različite aspekte zvuka Velikog prezira, kao jednog od retkih bendova koji može da u tri pesme prošeta od valcera, preko Dylana do Dinosaur Jr, a da to ne zvuči kao stilska papazijanija, pošto se u svemu tome nalazi vezivni element - kvalitetne pesme i iskrena emocija, što je momenat koji većini bendova trenutno manjka. Prvih sat vremena sve se polako kuvalo ka emocionalnom krešendu, koji je započeo negde od sredine koncerta sa „Da“, verovatno ponajboljom domaćom pesmom u davnaja vremena (po skromnom mišljenju dolepotpisanog), koja bi da je neke kosmičke pravde trebala svakog dana biti na „prvom programu vašeg lokalnog radia“. Ali, Rijana bolje utiče na piplmetar.

Usledilo je još jedno prijatno iznenađenje u vidu gosta – Antona, koji se priključio i još više pojačao već dovoljno glasne i energične „Promene“ i „Svi se spustite na pod“. Lepo je to bilo i videti i čuti, a još bolje bi bilo da to vide i čuju oni koji su Veliki prezir često unapred otpisivali kao ženski, kilav bend, ili ih trpali u isti koš kao Evu Braun. Ne penju se legende na binu sa bilo kim. Oficijelni završetak bi mogao da posluži i da sumira celo veče – „Dobro je“, baš kako treba, i jako i glasno i toplo.

Dobili smo i dva bisa, naoko malo mekša, ali „Sutra“ je to samo nepažljivom slušaocu, a da je „Okean“ (i ne samo „Okean“, već ceo album La Strade) napisan sa idejom da ga Veliki prezir jednog dana snimi, to već svi znamo.

Jedina smetnja za kompletno uživanje je, pored odvratnog vremena (mećava 15-og marta, zaista?!!), bila i prilično kilava beogradska publika, koja nekad kao da ne zna zašto je došla na koncert. Zašto za skoro dva sata niko nije prišao u prva 2-3 reda? Zašto im je trebalo skoro sat vremena da počnu na pravi način da reaguju? Srećom pred kraj su se otkravili i bisevi su bili iskreno izmamljeni, pa ostaje zbunjenost nad početnom hladnoćom. Biće da je sneg...do Velikog prezira sigurno nije. Oni su zagrejali. Iznutra naročito. Hvala im za to.!

tekst - Predrag tomić
foto & video - nebojša mićković